Volim mamu, a volim i sarmu. Srpska posla. Ili - da li ova lingvistička konstrukcija ima reperkusije u svakodnevnom životu Srbalja? Naravno.
Ako laički bacimo pogled na dominantne svetske jezike - engleski, franucki, nemacki, na primer – svi oni razlikuju izražavanje “ljubavi” prema bićima i prema stvarima. Englezi kažu “I love you” ali “I like ham and eggs”, Nemci: “Ich liebe meine schwester” i “Ich mag Wiener schnitzel”, kod Francuza je razlika manje uočljiva, ali postoji variranjem glagola aimer sa prilogom bien: “Je t’aime”, “J’aime bien le chocolat”.
Da li je jezik formirao svest ili je svest gradila jezik, kako bilo, pitanje je skoro u rangu: “Da li je starije kokoska ili jaje?”; no, nesumnjivo to što Srbi u svom jezičkom izražavanju ne nijansijaru razliku izmedju “ljubavi za mamu i ljubavi za sarmu”, stvorilo je, cini se, duboki jaz u emotivnom razvoju malih Srba i Srpkinja, koji će, s danom kad odrastu, biti konstitutivna snaga jednog drustva, u nedostatku bilo koje druge na tlu historijski poznatom kao “Srbija”.
Dakle, lom u duši. Uvek isto: mama i sarma, dok ne treba birati: mama ili sarma? No, lako je jos dok je sarma tu gde je mama, ali sta biva sa stvarima koje su prostorno ili značenjski nepovezane ?
Domovina, na primer. Kako Srbi vole svoju otadzbinu ? I kao mamu i kao sarmu. Kad treba da ih hrani onda je mama, kad treba da je grade onda je sarma!
Dobro de, ljubav je složena kategorija, čak i za one koji su se upustili u istu. No, ako se okrenemo malo gorepomenutim jezicima, vidimo kako kod Engleza “if they love something, it encompasses many features they like about the thing” – Nemaca: “ich liebe wann es ist so stark nur zu mögen” – I Francuza: “aimer sans bien”! Ljubav, dakle, sadrži mnoge, teško izbrojive i nabrojive, kategorije nijansiranih značenja i odnosa.
Kad voliš zemlju, onda volis svoju porodicu, svoju kuću, posao, selo.. Kad voliš svoju zemlju, onda zaradjuješ za nju i za sebe, onda plaćaš porez, onda ne bacaš otpatke po parku, onda ne demoliraš fudbalski stadion. Ili je ne voliš. Zašto moraš sve da voliš? Ali ako je voliš, onda prihvatiš i sve što ne voliš kod nje. Ili voliš samo sebe i ono što poistovećuje i uključuje tebe. Voleti, ne znaci poistoveti, već uvesti drugo u svoj perceptivni svet i stvoriti emotivnu vezu na kojoj počivaju ljudski odnosi.
Elem u srpskom diskursu, jednosmernost značenja ovog glagola stvorilo je apstraktan odnos u kom se može voleti sve i ništa. Voleti, to je samo reč. Zato svi Srbi vole svoju zemlju/otadzbinu/domovinu, zato sto to više ništa ne znači. Dovoljno je da kazem da je volim, ti tamo, što ćutiš i radiš, ti je ne voliš. Ja je volim, bez obzira koliko daleko bio, ko me hranio i koga ja branio!
Zato srpski patriotizam raste sa kvadratom rastojanja, zarobljen u bizarnoj distorziji Euklidovskog prostora i inverznih Njutnovih zakona. Zato Srbiju najviše vole oni koji su je napustili ili oni čija strana kola idu na benzin koji plaćaju stranim parama.
Zato moramo da ćutimo, ako Srbiju volimo drugačije. Moramo da ćutimo, ako nas rečnik sadrži više od jedne reči za izražavanje ljubavi, i ako sadrži i izraze kao „licemerje“ , kojima bismo označili tu njihovu ljubav. Moramo da ćutimo, da im ne uvredimo tu njihovu bezmernu ljubav, jer je ionako ne mozemo izmeriti, ni fizički ni lingvistički. Moramo da se pritajimo ako smo drugaciji. Za nas nema mesta iako koristimo isti lingvistički sistem znakova, iako potičemo iz iste zemlje koju volimo istim glagolom, ali možda na drugaciji način.
Mi njima ne trebamo. U društvu „širom zatvorenih očiju“ nemamo vrednost dok se potpuno ne poistovetimo sa njima i ne prepoznaju nas kao iste. Onda nas vole. A vole nas, koliko vole sebe. Vole nas istim besmislenim glagolom čije značenje nema težinu. Vole da nas stave medju ovce u stado kome i sami pripadaju, gde su se sve naše lične različitosti i lične ljubavi poistovetile; u stadu gde „blind leading the blind“.
Kao sa Bruegelove slike slepaca koji odvažno srljaju u bezdno, treba da ćutimo, mi koji Srbiju možda volimo drugim glagolima..
